Bolest Monilinia fructicola nanosi štetu koštičavom voću

Bolest Monilinia fructicola je u voćnjacima. Veliki broj štetočina napada voćke i njihove plodove. Sa nekima se možemo lakše izboriti, ali neke bolesti su uporne i stiču otpornost na hemikalije koje koristimo. Iz SAD nam je stigla Monilinia fructicola – bolest koja može da upropasti trud koji ste uložili tokom sezone i odnese Vam zaradu.

Američka smedja trulež plodova – Monilinia fructicola

Autor: Jović Snežana

Zavisno od vegetacijskog perioda i biljnim organima na kojima dolazi do zaraze, razlikujemo dva tipa međusobno povezanih razvoja bolesti, najčešće poznatih kao „palež cvetova i izdanaka“ i „smeđa trulež plodova“. Bolesti uzrokovane ovim gljivama proizvođačima su poznate i pod opštim nazivom „monilija“.

U Evropi najrašireniji i najpoznatiji uzročnici smeđe truleži plodova su gljive Monilinia laxa i Monilinia fructigena. One vrlo često u istim zasadima, pa čak i na istim biljnim organima, egzistiraju zajedno, pa u tom smislu prouzrokuju mešane infekcije. Smatraju se zbog svoje izrazite destruktivnosti jednim od poljoprivredno najznačajnijih prouzrokovača bolesti breskve, šljive i višnje. Osim toga, smeđa trulež na koštičavom voću jedna je i od najznačajnijih „bolesti skladišta“.

Kako su se Monilinia laxa i Monilinia fructigena odomaćile kroz celo evropsko područje, u svetu se bolest plodova koju pruzrokuju naziva i „evropska smeđa trulež“.

Monilia fructicola je karantinska bolest

Za razliku od njih, gljiva Monilinia fructicola u Evropi ima status karantinskog štetnog organizma pa je kao takva od strane Evropske organizacije za zaštitu bilja (EPPO) svrstana na A2 listu. To znači da je njena prisutnost u Evropi poznata, ali ona nije raširena pa se službeno kontroliše i po potrebi suzbija.

Karantinskim merama nastoji se sprečiti njen unos i širenje u područja u kojima ona nije prisutna. Napada vrste mnogih biljnih rodova, ali pre svega vrste roda P – breskvu, šljivu, trešnju i višnju. Monilinia fructicola u Evropi je prvi puta potvrđena 2001. godine na breskvi u Francuskoj. Smatra se da je u Evropu ušla sa zapadne i istočne obale SAD-a, zaraženim biljnim materijalom. Iz tog se razloga bolest koju prouzrokuje gljiva Monilinia fructicola često naziva i „američkom smeđom truleži“. Od tada pa do danas Monilinia fructicola potvrđena je u većini evropskih zemalja s intenzivnom proizvodnjom koštičavog voća. Međutim, nadzor ovog parazita ne sprovodi se u svim zemljama, te za brojna područja ne postoje podaci o njenoj prisutnosti. 

Zato se može tvrditi da je Monilinia fructicola potencijalno rasprostranjenija u evropskom području nego za šta danas postoje saznanja.

Iako ova bolest može prouzrokovati značajne gubitke u proizvodnji jabuka i gotovo svih vrsta koštičavih voćaka, najveće štete u Evropi ipak su zabeležene na breskvi i nektarini. U vreme dozrevanja plodova simptomi zaraze su najuočljiviji, a zreli plodovi najosetljiviji su na zarazu. Simptomi koje uzrokuju vrste roda Monilinia spp na zrelim plodovima koštičavog voća vrlo su slični. U povoljnim uslovima, nedugo nakon infekcije, na plodovima se pojavljuju udubljene, vodenaste pege koje se vrlo brzo šire, a plod postaje mekan. Na površini pege gljiva počinje sporulaciju što je vidljivo u vidu naslaga na plodu, tzv. „jastučića“, prevlake koja u potpunosti može prekriti plod. Jastučići mogu biti smeđe-žute, smeđe-sive, beličaste ili sive boje.

Takvi zaraženi plodovi najčešće se smežuraju, pa kao takvi predstavljaju izvor zaraze za plodove i listove s kojima se dodiruju.

Mere zaštite

Administrativnim i fitosanitarnim merama zaštite potrebno je ograničiti i sprečiti širenje ove bolesti sa zaraženih područja u ona još nezaražena.

Agrotehničke i hemijske mere zaštite prvenstveno imaju preventivni zadatak i gotovo su identične merama zaštite koje se primenjuju protiv već poznatih prouzrokovača smeđe truleži.

Razlog tome su životni ciklus, etiologija i epidemiologija Monilinia vrsta na koštičavim voćnim vrstama, koje su u suštini zapravo vrlo slične. Poznato je da Monilinia vrste mogu prezimljavati u zaraženim izdancima i rak-ranama na stablu. Ipak, izvor prvih zaraza najčešće su otpali zaraženi plodovi na zemljištu, kao i mumificirani plodovi zaostali na stablu, poznatiji kao „mumije“, koje se nakon berbe vrlo često ostavljaju da prezime u zasadima. Ti mumificirani plodovi potpuno su prorasli gljivom, te su pretvoreni u gljivičnu masu (stromu). Ukoliko se takvi truli ili mumificirani plodovi ne uklone iz zasada, gljiva će sledeće godine sa porastom temperatura na njima početi sa stvaranjem spora (konidija) koje će ponovo vetrom, kišom ili insektima dospeti na izdanke, cvetove i plodove i ostvariti zarazu. Iako je to jedna od najvažnijih mera zaštite i prevencije, može biti nepraktična, posebno u većim zasadima u kojima nakon berbe zaostaje veliki broj plodova.

U manjim zasadima ili gde to prilike dopuštaju, takve je plodove svakako preporučljivo uklanjati sa stabala i iznositi iz zasada ili zakopati. Isto tako i tokom vegetacije preporučljivo je iz zasada uklanjati plodove sa simptomima truleži i izdanke sa simptomima paleži. Monilinia vrste mogu zaraziti i neoštećene plodove, odnosno do zaraze ne dolazi samo „preko rana“, iako je na taj način prodor gljive uveliko olakšan. Iz tog je razloga potrebno pokušati sprečiti nastanak mehaničkih oštećenja na plodu. Ako su vremenski uslovi za sporulaciju gljive nepovoljni, a plodovi se nalaze u stadijumu razvoja povećane otpornosti na zarazu, može doći do pojave latentnih (skrivenih) zaraza. Dozrevanjem plodova njihova prirodna otpornost opada pa simptomi smeđe truleži mogu postati vidljivi tek nakon berbe, odnosno u skladištu.

Hemijske mere suzbijanja

Bez obzira na uklanjanje zaraženih plodova i druge agrotehničke mere, zaštita od smeđe truleži danas se u većini zasada koštičavog voća sprovodi hemijskim merama – primenom fungicida. Kod nas je registrovan veći broj sredstava za suzbijanje bolesti prouzrokovanih gljivama iz roda Monilinia spp na koštičavom voću. Određeni broj tih sredstava na bazi je aktivne materije bakra. Preparati na bazi bakra izrazito su fitotoksični za biljke u vreme cvetanja, pa je u tom period njihova primena zabranjena. Sredstva na bazi bakra primenjuju se u cilju sprečavanja pojave bolesti, u vreme mirovanja vegetacije, na način da aktivna materija deluje na spore gljive koje prezimljavaju i koje s kretanjem vegetacije mogu prouzrokovati zarazu cvetova, mladara ili plodova.

Sredstva kojima se mogu suzbijati bolesti prouzrokovanih Monilinia spp. vrstama tokom vegetacije su sredstva na bazi sledećih aktivnih materija: ciprodinila, difenkonazola, tenbukonazola, fenheksamida i sl.

U svetu je već zabeležena pojava na rezistentnosti gljive Monilinia fructicola na neke fungicide, prvenstveno jer se ova gljiva na nekim područjima može razmnožavati i spolno (askosporama). To saznanje svakako doprinosi tvrdnjama da ova gljiva u Evropi predstavlja potencijalno veću opasnost od one koju predstavljaju gljive Monilinia laxa i Monilinia fructigena.