Cena niska, protesta nema – opet su krivi oni drugi

Branje višanja je prestalo u Merošini, mestu koje je epicentar Srbije u višnjarstvu – cena niska i nema računice da platite berače 20 dinara za kilogram ako je otkup višanja 30 – 35 dinara za kilogram (tu su i dodatni troškovi ambalaže, prevoza…). Maline se beru jer one zrele ne mogu ni pola dana da trpe ove visoke temperature. Cena je zavisno od dela Srbije, od 120 do 170 dinara za kilogram. Državna komisija je kazala da proizvodnja kilograma maline košta 139 dinara – kako je onda cena u otkupu ispod cene koštanja – opet tržište?! Manje rodilo, niža cena – to ekonomisti liberalnih načela ne mogu da opravdavaju jer viša tražnja uz smanjnu ponudu povećava cenu na tržištu ili naši stručnjaci imaju novu teoriju, za Nobela?!

Pšenica je na pragu žetve, cena za otkup ne postoji, javno. Pominju je neki otkupljivači, od 16 – 17 dinara za kilogram!!! Računica je pokazala da uz prinos od 5 tona po hektaru kilogram pšenice košta ratara 19,20 dinara! (izračunao Zadružni savez Vojvodine). Znači 5.000 kg x 2,20 dinara= 11.000 dinara GUBITAK PO HEKTARU.

Država, naravno, ne može da odredi cenu pšenice, po ko zna koji put se čuje ovaj izgovor. Dobro, ne može da odredi cenu na tržištu zašto onda ne aktivira porudžbinu za Robne rezerve? Već su bili protesti (mirni) sa zahtevima ratara da Robne rezerve otkupe kontigent pšenice po ceni od 22 dinara za kilogram i spreče ucene otkupljivača. Pominje se otkup 25.000 tona (ako ga bude) ali tek kada žetva bude na kraju, kada su ratari već morali da lageruju najveći deo pšenice.

Znam, znam odgovor – nismo mi bogata zemlja (hvale se nikad većim suficitom budžeta), ne možemo da utičemo na tržište (zašto onda postoje Robne rezerve nego da spreče velike oscilacije cena i spreče kartele da otimaju po ceni ispod cene koštanja).

Cena na tržištu EU za pšenicu je 178 evra za tonu. Informacije su da u Mađarskoj ove godine pšenica neće biti kvalitetna. Hrvatski ratari traže otkupnu cenu od 1,20 kuna za kilogram (19,15 dinara) ali ne zaboravimo kolike su subvencije po hektaru u Hrvatskoj.

Cena niska država ne sme da utiče na tržište?

Inspekcije su prezauzete jer NE VIDE da se u otkupu voća daju papiri, ne otpremnice, bez navođenja cene, klase (naknadno se telefonom javlja klasa voća pri otkupu, da postoje crvi u voću…). U prijemu pšenice se ne navodi cena (klauzula ugovora je da će se utvrdili sa uslovima kretanja na tržištu – koji su to uslovi, gde su propisani, kako se utvrđuju …). Ko jednom lageruje pšenicu taj je ne uzima da je proda onome ko nudi višu cenu jer košta ponovo novi transport, utovar, naknada lagerovanja i ratar ostaje “zarobljen” da proda onome kod koga je pšenicu lagerovao – “skuplja dara nego mera”. Znači proizvođači su ostavljeni na milost i nemilost otkupljivača, kako im odrede cenu to im je. Država, inspekcija…šta je to?

Država se odrekla svoje regulatorne funkcije jer će pšenice biti 2,5 miliona tona. Kvalitet će biti upitan (fuzarioza je nanela velike štete zrnu), biće 1 milion tona za izvoz i što bi se ona mešala? Da je prinos samo dovoljan za ishranu stanovništva već bi se našli dušebrižnici da se odobri hitni interventni uvoz i odjednom država štiti tržište i narod. Setite se neformalne zabrane izvoza suncokreta 2016. godine ( posebne dozvole prevoznika…) kada je tražnja iz BiH bila velika i cena koja se nudila viša nego na našem tržištu.

Reda mora biti, ali da ista pravila važe za sve. Kod nas onaj ko drži novac određuje cenu po svojoj volji – odnosno određuje cenu tako da u izvozu može da ostvari sigurnu dobit, bez uticaja svetskog tržišta.To je moguće samo ako plati domaćim proizvođačima manje nego što roba vredi i sigurni su da će za njih, trgovce, otkupljivače biti dobro. Da li će proizvođači imati zaradu toliku da mogu da jedan njen deo ulože u veću produktivnost, da izvrše obračun amortizacije mašina, objekata njih nije briga.

Milijarde dinara se daju poljoprivrednicima za proširenje zasada, novu mehanizaciju, opremu i onda dođe čas odluke – prodaja voća, žitarica, uljarica po ceni ispod cene koštanja ili po ceni koja obezbedi prostu reprodukciju (koliko se uložilo toliko se dobilo i nema razvoja). Da li želimo da mali posed “nestane” i zavladaju latifundije?

Dok prerađivači, otkupljivači i proizvođači ne budu imali iste interese (ne da vlada politika ko može više da “zakine”) dotle država treba da stvara uslove da svi ostvare prihod koji garantuje i dalji razvoj, ne samo tavorenje, ili će da se sve više smanjuje broj proizvođača koji će nastaviti da se bave poljoprivrednom proizvodnjom.

Primer može biti zajednički napor da se dobije bolji kvalitet maline i ostvari viša cena u izvozu, kvalitet pšenice (proizvesti zrno bogato proteinom iznad 12,5% jer je njena cena na svetskom tržištu viša). Država da stimuliše, proizvođači i prerađivači da saradjuju, a ne da se bore, “ko u klin, ko u ploču”. Da li lobisti u Ministarstvu poljoprivrede mogu više nego sami poljoprivrednici?

Petar Jovičić