Novi vek poljoprivredi donosi samo probleme

“Mali” farmeri u Evropi nestaju, sve preuzimaju “veliki”, novi vek poljoprivredi nosi promene, nauka nudi nove mašine i robote za primenu u poljoprivredi koji će zameniti puno radnika.

Nemačka je nekada imala više od milion individualnih, malih farmi tokom 1970. godine. Sada je taj broj samo oko 250.000! Za nepunih 50 godina o(p)stala je samo četvrtina gazdinstava. Zamenjuju ih velike kompanije, ali one zapošljavaju malo ljudi jer je automatizacija zahvatila svaki segment poljoprivrede. Kako će reagovati na to potrošači? Nestaju lokalni proizvođači, nema više u marketima puno povrća i voća iz okolnih mesta.

Troškovi same obrade zemljišta, mehanizacije, administracije, novi zakoni o dobrobiti životinja, zaštiti okoline, očuvanju biodiverziteta su previše za mala gazdinstva.

Zahteva se da poljoprivredna politika u Nemačkoj više pomogne male farmere i zaustavi dalji pad njihovog broja jer time čuvate porodice koje decenijama obrađuju zemlju, gaje stoku… ne mogu svi živeti u gradovima. Lokalni proizvođači bolje zadovoljavaju potrebe potrošača jer bolje poznaju lokalno tržište, a ne tržište Afrike i Azije.

Naš poznati povrtar, Lazar Đukić iz Gospođinaca, je na nedavno održanim Danima povrća kompanije HOYA V.S. rekao da će u Srbiji ostati desetak velikih uzgajivača krastavaca, toliko i uzgajivača luka i paprike. Nestaju lokalne sorte, sve se prilagođava mega marketima. Naveo je kao primer kompaniju iz Južne Afrike koja gaji samo šargarepu na 500 hektara i nemaju je na lageru, sve se prodaje širom sveta.

Novi vek poljoprivredi donosi probleme

Izazov je za novi vek u poljoprivredi primena automatizovanih mašina, robota i dronova. Tržište poljoprivrednih robota i dronova raste po izuzetno velikoj stopi.

Svetsko tržište robota i bespilotnih letelica koje se koriste u poljoprivredi moglo bi dostići vrednost od 10 milijardi US dolara sa sadašnjih 3 milijarde US dolara već do 2022. godine. Korištenje ultra – precizne tehnologije u novoj poljoprivredi iz osnove menja način poljoprivredne proizvodnje i način rada.

Širom SAD-a i Evrope broj traktora bez vozača sa senzorima i ekranima zabeležiće porast od 100%, sa 300.000 na 600.000 u sledećih deset godina. Zakonska regulativa je kočila upotrebu traktora bez vozača jer nisu mogli da se kreću putevima. Sada uz pomoć satelita odredite putanju traktora i on može sam da seje, ore “dan i noć” sa tačnošću od 5 centimetara na njivama od stotine hektara. Staje samo za dopunu goriva.

Najveći tržišni segment su bespilotne letelice i vrednost za trgovanje sa njima procenjena je na 485 miliona US dolara do 2026. godine. Dronovi se mogu koristiti za izradu karte polja koji olakšavaju tačne i pravovremene intervencije u zaštiti useva i za adekvatnu lokalnu primenu đubriva.

Velika očekivanja su vezana u području automatskih mašina za suzbijanje korova koji idu po zasejanom polju i mehanički uništavaju korov. U Francuskoj se već koriste roboti za uklanjanje korova u vinogradima i postižu se uštede u troškovima za radnu snagu, manja je upotreba hemijskih sredstava zaštite i ispunjavaju se strogi zahtevi za zaštitu okoline. Robot radi na baterije i nema potrebe za odmorom za ručak, nije bolestan…

Vrše se ispitivanja i primene robota u branju voća – dugačak je put od prototipa koji su već u fazi ispitivanja u voćnjacima, ali neki roboti već ubiraju salatu ili jagode u plastenicima i u komercijalnoj su upotrebi na velikim imanjima.

Velike promene donosi novi vek u poljoprivredi, Srbija polako kreće tim putem, ali još će proći decenija dok ne zažive roboti na polju. Dronovi nam već zuje oko glava i brojna su imanja koja koriste mape polja za đubrenje, primenu hemijskih sredstava zaštite i javljaju potrebe za navodnjavanjem kultura koristeći senzore. Traktori već koriste GPRS sisteme i u sezoni su 24 sata na njivama.

Kako će “mala” gazdinstva opstati? Razvijajući svoju osobenost, nudeći proizvode koje nose odlike geografskog porekla, prodajom sa “kućnog praga” i prodajom putem interneta. Čuvajući autohtone sorte i proizvode od njih. Neće moći svi opstati – nužno je nuditi dodatne aktivnosti na selu (seoski turizam, lov i ribolov… ).

Velike svetske kompanije će zavladati tržištima na lokalnom nivou i većina proizvoda će stizati sa tuđih polja Evrope i Azije – tamo gde su troškovi proizvodnje niži. Troškovi transporta više nisu nepremostiva prepreka za plasman poljoproizvoda. Da ne postanemo zemlja koja proizvodi sirovinu i kupujemo samo gotove proizvode u staklenkama, kutijama, sa etiketama iz sveta, a unutra je naša paprika, krastavac, breskva, šljiva...

Država mora odrediti pravce razvoja za sledećih 10 godina za proizvode u kojima smo konkurentni na svetskom tržištu i tu uložiti vreme, sredstva i dodatne olakšice. Da ne bude kao sa voćem – velika sredstva su data u zasnivanje voćnjaka, zaštitne mreže, sisteme za navodnjavanje da bi kada dođe berba država se “izmakla” i kazala da tržište odlučuje o ceni. Čemu onda milijarde dinara u proizvodnju ulagati ako nemamo plasman? Da li seljak treba da zna uvoznike u Indiji i Maroku? Ko će vratiti uzete kredite?

Imamo institute, profesore, vredne seljake koji hoće da rade i proizvode uz zaradu koja će obezbediti pristojan život na selu, u 21. veku (prodavnica, dobar put, lekar, škola i vrtić u blizini, struja, vodovod i internet). Zar je to puno? I šta ćemo sad – još jedan stadion?

Petar Jovičić