Država je poljoprivredi majka ili maćeha ?

Država je poljoprivredi … – Poslednje tri godine su turbulentne za naše poljoprivrednike. Cene poljo-privrednih proizvoda se kreće od takvih kada poprivrednici mogu ulagati u razvoj do cena koje su jednake ceni koštanja proizvoda. Protesti su obustavljeni, žetva je počela – ako ječam, pšenica ostane na njivama neće biti nikakvih prihoda, a računi za navodnjavanje/odvodnjavanje, porez … stižu.

Stalno se napominje da su posedi mali, da tako nema računice za opstanak domaćinstava, da puno njih gaji samo ratarske – treba gajiti poljoprivredne kulture koje daju više prihoda po jedinici površine.Neminovno je da broj poljoprivrednih gazdinstava opada, da bude manje zaposlenih u poljoprivredi, ali ovo je jedna lavina propadanja gazdinstava, koji ne mogu da investiraju, da plaćaju osiguranje useva, da plaćaju zdravstveno osiguranje, penziono osiguranje … 

Država je poljoprivredi … 

Ugledamo se na EU, ali i tamo je 49,1% poseda do 2 hektara, 20,2% od 2 .- 5 hektara od ukupnih površina koje se obrađuju. Posedi su veliki u Nemačkoj, Danskoj – sve se zasniva na intenzivnoj poljoprivredi  ratarskih kultura u monokulturi. Proizvedene kulture se koriste za preradu i razvoj govedarstva. Takav način uzgoja dovodi do toga da se zemljište ispošćuje i sve više treba mineralnih đubriva za malo povećanje prinosa po hektaru. U Italiji, Grčkoj , Španiji dominiraju mala gazdinstva. Treba li spominjati Italiju i njihove kooperative u voćarstvu, stočarstvu. Samo jedna kooperativa Melinda ima 5.000 zadrugara ( složena kooperativa Melinda je skup 16 zadruga ). Može li Srbija da ima takav način organizovanja poljoprivrednika uz pomoć države ? Veliki invesitori su zaštićeni samom najavom da će investirati – da li nam treba 10 velikih ili 1.000 porodičnih farmi ? Ako iznajmljivači ( vlasnici u budućnosti ) zemljišta  budu i proizvođači i prerađivači to je u suprotnosti sa praksom u EU.  

Krenuli su naši poljoprivrednici u intenzivnu proizvodnju ( voćarstvo, povrtarstvo ), ali su mnogi i odustali. Cene za njihove proizvode u otkupu su često na ” pozitivnoj nuli” , mada tako nešto ne postoji. Kako je moguće stvarati i planirati sa tako niskim subvencijama, visokim cenama goriva za poljoprivredne mašine, nemanja fondova solidarnosti na nivou države, stabilnosti u planiranju investiranja za sledećih 4 – 5 godina. Tu je uloga države, ne da se sakriva iza floskule ” Tržiše određuje cenu ” !!?? Da li to znači da maline mogu da se plaćaju 50 dinara za kilogram, a sledeće godine 25% zasada maline bude  iskrčeno ? Državi ne treba 250 miliona eura godišnje za ostvareni izvoz maline ? 

Tržište nikad nije poštovalo interese građana jedne države, poštovalo je samo interese “velikih” učesnika na tržištu. Država je tu da obezbedi opstanak velikog broja “malih” proizvođača koji će zaposliti više ruku nego jedan veliki investitor.

Ne trebaju nam latifundije  ( veliki posedi u vreme Rimskog carstva ) nego partneri naših poljoprivrednika.

foto pixabay.com

Država je poljoprivredi