Dinja rasad, razvoj – neophodni optimalni uslovi

Dinja rasad, razvoj – Rana proizvodnja dinja obezbeđuje se na dva načina: iz rasada ili, što je ređe, setvom u “tople kućice”. Ovim načinom, uz dobro odabran rani hibrid ili sortu, plodovi stižu za 10 do 15 dana ranije. Korenov sistem dinje vrlo je osetljiv na povređivanje i stoga se rasad proizvodi u plastičnim vrećicama ili saksijama (jifi, plastične ili glinene), prečnika bar 10 santimetara.

  Setva se obavlja krajem marta ili početkom aprila, kako bi rasad u vreme rasađivanja bio starosti 35-40 dana. Seje se u polutople leje, plastenike ili staklenike. Rasad je neophodno zalivati rastvorom fungicida (Previcur ili sl.), kako bi se izbjeglo propadanje mladih biljaka. Rasad se rasađuje na stalno mjesto sa zemljom na žilama, kada prođe opasnost od mrazeva, najčešće do 5. maja.

  Kalemljenje dinja takođe je moguće, čime se obezbjeđuje otpornost prema bolestima i suši, ranije pristizanje i povećanje prinosa ploda.

Dinja rasad, razvoj – neophodni optimalni uslovi 

Usev dinje dobro reaguje na đubrenje stajnjakom, ili pak huminskih kiselina naročito na lakim peskovitim zemljištima, siromašnim organskom materijom. Osim funkcije uravnoteženja vodnog i vazdušnog režima (veća vododržljivost, bolja aerisanost), primena stajnjaka ima značaja i u povećanju pufernog kapaciteta zemljišnog rastvora i korekciji eventualnih grešaka u đubrenju.

Za dinju se primenjuje oko 20-25 m3/ha komposta, ili 40-50 t/ha dobro zgorelog stajnjaka. Dobri rezultati dobijeni su i đubrenjem živinskim stajnjakom u količini 10-15 m3/ha. U cilju izbegavanja rizika zakorovlja-vanja zemljišta i prenošenja fitopatogenih oboljenja, poželjno je obaviti kompostiranje stajnjaka, čime se dodatno povećava njegova upo trebna vrednost.

Azot stimuliše brz i snažan porast nadzemnih vegetativnih organa, u prvom redu lisne mase, koja štiti plodove od ožegotina. U postizanju visokih prinosa dinje neophodno je uneti 80 – 120 kg/ha azota, najbolje u formi nitratnih đubriva, s obzirom da amonijum jon može usloviti poremećaje u pristupačnosti fosfora i kalijuma, te neusklađenost fotosinteze, respiratorne funkcije i transpiracije (zatvaranje stoma). Deficit ovog elementa u ishrani useva manifestuje se hlorozom listova i ranom defolijacijom, koja ima određeni hronološki raspored.

Primena fosfora stimuliše porast, kako nadzemne mase, tako i korenovog sistema. Posebno je dovoljna količina pristupačnog fosfora važna u formiranju plodova. Fosfor se u zemljištu lako imobiliše, a pristupačnost u zemljišnom rastvoru zavisi od pH i količine eksudata korena. Lokalna primena fosfornih đubriva u zoni reda na dubini od 15 cm, omogućuje biljci lako usvajanje fosfora u inicijalnim fazama porasta kada se ovaj element usvaja u najvećim količinama.

 Neka iskustva govore da lokalna primena 600kg/ha superfosfata ima ekvivalentan efekat primene 20 t/ha istog đubriva po celoj površini. Danas se u eri primene đubrenja putem navodnjavanja smanjio značaj lokalnog đubrenja fosforom. U klasičnoj tehnologiji gajenja, na zemljištima dobro obezbeđenim ovim elementom, neutralne hemijske reakcije dovoljno je uneti 40-50 kg P2O5 /ha u vodorastvo rljivoj formi, dok se u suprotnom unosi 80-100kg P2O5 /ha.

Pročitajte i: Dinja Duble nova sorta za sladokusce

Kalijum ima veliki značaj u sintezi ugljenih hidrata u biljci. Utiče takođe na bujan porast i značajno poboljšava kvalitet plodova. Pošto se iz zemljišnog adsorptivnog kompleksa usvaja kao katjon K+, pojedini drugi elementi smanjuju njegovo usvajanje zbog kompeticije na koloidnoj miceli. To je čest slučaj na zaslanjenim zemljištima sa Na+, ili na karbonatnim sa Ca++. Važno je napomenuti da se na zemljištima alkalne reakcije sa većim procentom rastvorljivih soli, ili na zaslanjenim zemljištima, za đubrenje koristi kalijum sulfat (K2SO4). Norma đubrenja iznosi 250-300 kg K2O/ha i budući da kalijum takođe nije lako mobilan, unosi se zajedno sa stajnjakom i fosforom.

   Mr Dragan JOVIČEVIĆ

Institut za ratarstvo i povrtarstvo,  Novi Sad