Oranice su naše blago, neprocenjivo je, zar ne?

Prodaja zemljišta strancima, oranice su naše blago, neprocenjivo je, zar ne?  Ostalo nam je samo 52 procenta oranica koje su pogodne za poljoprivrednu proizvodnju.

 Dr Miladin Ševarlić – Srbija je loša gazdarica, koja se u proteklih 50 godina nedomaćinski odnosila prema poljoprivrednom zemljištu. Maćehinski odnos neguje i danas pošto je sve više parloga, a svaki deveti hektar je neobrađen. S druge strane, najplodnije oranice prodajemo u bescenje i prevodimo u građevinsko zemljište, jedan je od zaključka studije „Poljoprivredno zemljište u Republici Srbiji“, koju je početkom maja u Privrednoj Komori Beograda predstavio profesor Poljoprivrednog fakulteta u penziji dr Miladin Ševarlić. Studija je urađena na osnovu podataka Popisa poljoprivede 2012. godine, koji je sproveo Republički zavod za statistiku.

  Tim povodom razgovaramo sa autorom studije o sudbini poljoprivednog zemljišta u Srbiji. Ono je nadragoceniji prirodni resurs i nacionalno bogastvo jedne zemlje, ali o očuvanju te kulturne baštine ne vodimo dovoljno računa. Zbog toga se naš sagovornik brine da posle 42 godine provedene u agrobiznisu studija o zemljištu ne ostane samo strategija u fioci nekog činovnika u Ministarstvu poljoprivrede, i bude dostupna samo studentima za seminare i diplomske radove.

* Kako vidite budućnost poljoprivrednog zemljišta u Srbiji?

 -Nismo nasledili zemlju od svojih predaka, već smo je pozajmili od budućih generacija, od svojih naslednika. Šta ćemo ostaviti svojim unucima kad od 1. septembra 2017. godine državljani Evropske unije dobiju pravo da kupuju sve nepokretnosti u Srbiji, pa i poljoprivedno zemljište, pod istim uslovima kao i domaći kupci? Jedini način da koliko- toliko zaštitimo nacionalne interese jeste da promenimo Zakon o poljoprivrednom zemljištu i da u njega ugradimo pravna ograničenja za nove kupce, koja već postoje u zakonodavstvu 28 zemalja – članica EU. To je neophodno zato što je zemljište neobnovljiv resurs. Njegovo očuvanje je od suštinske važnosti za prehrambenu sigurnost građana pa ga ne treba otuđivati i prodavati. Od 1960. do 2012. godine izgubili smo čak 1,5 miliona hektara ili 27,84 odsto korišćenog poljoprivrednog zemljišta, pa se ne može reći da smo bogati tim prirodnim resursom. Prema rezultatima popisa iz 2012. godine 16, 4 odsto poljoprivrednih gazdinstava uopšte nema oranica, a 48,2 procenata je bez zasada. Zabrinjavajući je podatak da Srbija ima samo 52 procenta zemljišta koje je pogodno za poljoprivrednu proizvodnju.

 Oranice su naše blago, neprocenjivo je , zar ne?

* I pored osipanja oranica zašto je preimenovanje poljoprivrednog zemljišta u građevinsko postalo odomaćen model privatizacije kombinata?

 -To je zato što urbanisti danas ratuju protiv agronoma, ali i oni ističu da nas istorija uči sledeće. Citiram: „čovek je odvajkada poštovao zemlju hraniteljku i skoro nikad nije locirao svoja staništa na plodnom poljoprivrednom zemljištu, već po obodu polja, i na neplodnim padinama. Naša rušilačka praksa prekinula je tu milenijumsku tradiciju. Ni strogi zakoni zaštite poljoprivrednog zemljišta ne pomažu u opštoj okupaciji plodnih površina građevinskim objektima. Verovatno će tek opšta kriza energije, sirovina i zdrave hrane, promeniti naš odnos prema poljoprivrednom zemljištu i poljoprivredi kao osnovnoj privrednoj oblasti“.

GASTARBAJTERI NA SOPSTVENOJ ZEMLJI

Kakav je stav agroekonomista prema pitanju privatizacije PKB-a?

 -Struku niko nije ni pitao, kada je odlučivano o prodaji tog agrokompleksa. Treba javno postaviti pitanje da li su građani Srbije i buduće generacije predodređeni da posle tridesetak godina rada u inostranstvu ponovo postanu gastarbajteri, ali ovoga puta na sopstvenoj zemlji? Pitam one koji hoće da prodaju PKB zašto se država nedomaćinski ponaša? Zašto u svom vlasništvu nije sačuvala najuređenije zemljišne površine i agrobiznis kompanije, a dala u zakup 424 hiljade nekorišćenog poljoprivrednog zemljišta? Za formiranje jednog santimetra obradivog poljoprivednog zemljišta neophodno je da protekne period od hiljadu do 25 hiljada godina. Mnogi kupci su u procesu privatizacije uređenih zemljišnih kompleksa u Evropi platili pedeset puta manju cenu, nego što košta privođenje kulturi jednog hektara napuštenog poljoprivrednog zemljišta. Nijedan seljak, kako kaže prof. Miodag Zec, nikada ne prodaje najbolje grlo, nego ona lošija?

Koliko vredi PKB?

 -Nema cenu, kao ni njegovi kadrovski resursi, a nema veće koncentracije znanja na jednom mestu. Koliko vredi putna infrastruktura na površinama koje koristi PKB-a, na oko 30 hiljada hektara? Neka izračunaju stručnjaci Instituta „Jaroslav černi“, koliko košta izgradnja novih kanala za navodnjavanje i odvodnjavanje u dužini koja je raspoloživa potencijalnom kupcu? Koliko je vremena i sredstava potrebno da se obezbede novi šumski vetrozaštitni pojasevi, a koliko vredi melioracija 30 hiljada hektara močvarnog zemljištva, sistem crpnih stanica za ispumpavanje suvišnih voda? Gde se još na teritoriji Srbije koristi poljoprivredna avijacija? Gde ima toliko muznih krava? Gde će ići na praktičnu nastavu budući kadrovi poljoprivrednih i Veterinarskog fakulteta? Da li će u prodajnu cenu uključiti i monopolski položaj PKB-a po osnovu manjih transportnih troškova do potrošača na najvećem nacionalnom tržištu, ili luke i aerodroma za izvoz hrane?

 Zbog svega navedenog PKB treba pretvoriti u akcionarsko društvo građana Beograda, napraviti nacionalni kombinat, pod uslovom da pravo na vlasništvo nema nijedan strani državljanin. Treba sprovesti anketu i pitati milion i 600 hiljada Beograđana, da li bi kupili akcije PKB-a? Verujem da bi 100 hiljada njih to učinilo i sebi i svojoj deci obezbedilo zdravu i svežu hranu, koja bi stigla na njihove trpeze samo nekoliko sati nakon branja u plastenicima.

[*Šta će se desiti sa oko 22 hiljade hektara obradivog zemljišta u PKB-u nakon procesa privatizacije?

 -Stočarski resursi u blizini Beograda će biti izgubljeni. Budući vlasnik će verovatno promeniti namenu jednog dela oranica. Ako cena jednog hektara, pored novih saobraćajnica, danas vredi oko 250 hiljada evra, sa tedencijom da u će u bliskoj budućnosti iznostiti pola miliona evra, PKB bi prodajom samo nekoliko stotina hektara mogao da isplati dug od 70 miliona evra, a veći deo toga duga jesu obaveze prema državi. Nijedan hirurug zbog jednog prsta koji je zahvatila gangrena neće seći celu ruku. Nisu livade onih čije su, nego onoga čije su „ovce“ koje tu već pasu. Posebno je pitanje šta je to Grad Beograd uložio u PKB i stekao status vlasnika i prodavca? Otkuda to da Grad Beograd ima pravo da prodaje poljoprivredni kombinat na svojoj teritoriji, a to pravo nema nijedna lokalna samouprava u Srbiji? Na primer Opština Bečej ne može da prodaje PIK „Bečej“ ili Leskovac „Porečje“ u Vučju? I najzad, kuda će otići novac od prodaje PKB-a: za razvoj poljoprivrede na području Beograda ili za pokriće troškova raščišćavanja priobalja Save u realizaciji projekta „Beograd na vodi“?

*Da li se nešto promenilo u odnosu države prema poljoprivredi?

– O tom odnosu govori podatak da je između dva popisa poljopoprivrede, jednog 1960. i drugog 2012. godine proteklo pola veka. To znači da smo pola veka planirali razvoj poljoprivrede metodom „šacunga“, bez pouzdanih statističkih podataka. Poljoprivrednici čine 11 odsto stanovništva, što bi značilo da bi morali da imaju 27 poslanika u Skupštini Srbije, a danas nema nijednog. O negativnom odnosu države, a po tome je Srbija jedinstvena u svetu, govori i otpuštanje 1.658 agronoma asistenata – savetodavaca, koji su bili uključeni u projekat „Naše znanje za vaše imanje“. To se desilo u jednom danu, u avgustu 2012. godine. A, oni su svojim znanjem doprineli kvalitetnijem popisu poljoprivede, dok je država izgubila dragocene informacije „sa terena“ o svakom poljoprivrednom gazdinstvu. O odnosu države govori i statistika. Za samo deset godina (2002 -2012) ugašeno je svako peto poljoprivredno gazdinstvo, a takva eutanazija nije zabeležena u zemljama čije je stanovništvo postradalo od kuge i kolere.

*Šta nam je činiti sa nekorišćenim poljoprivrednim zemljištem?

 -Nekorišćeno poljoprivredno zemljište može biti i naša šansa za razvoj organske poljoprivrede i organskog pčelarstva. U studiji sam predložio model uključivanja samo 190 hiljada hektara nekorišćenog zemljišta u organsku poljoprivedu. Posao bi dobilo oko 300 hiljada radnika, koji bi obezbedili prihod veći od prihoda dobijenog od samo polovine proizvodnje kukuruza na 1,25 miliona hektara u Srbiji! Zemljiše treba pošumljavati i primeniti druge protiverozione mere. Izdavati državno nekorišćeno zemljište čak i bez zakupnine, u prvih pet godina, dok zakupac ne pokrije troškove rekultivacije. Participirati sertifikaciju za organsku poljoprivredu. Početi novi ciklus programa komasacije po opštinama. Preispitati vlasništvo i način korišćenja takozvanih seoskih pašnjaka. Podsticati uzgoj lekovitog i aromatičnog bilja. Promeniti sistem „uranilovke“, subvencija po hektaru, koje u zavisnosti od klasa zemlje treba da budu u odnosu jedan prema četiri. Osloboditi poreza vlasnike zemljišta koje se privodi nameni u trajanju od pet godina, kao i sve poljoprivredno zemljište od pete do osme klase i ono koje se nalazi iznad 600 metara nadmorske visine. Tako bi se podstaklo zadržavanje i povratak stanovništva u brdsko-planinske oblasti. I inovirati propise za korišćenje, uređivanje i zaštitu poljoprivrednog zemljišta, u skladu sa primenama dobre zemljišne prakse u evropskim zemljama. (Vera Ponti)

AGRONOMI BEZ ZEMLJE

 Srbija je danas zemlja agrarnog neznanja. Biti mornar bez mora isto je kao i biti agronom bez zemlje. Takav disbalans između nezaposlenih poljoprivrednih stručnjaka i ukupno zaposlenih u poljoprivredi ne postoji nigde u svetu, osim, naravno, u Srbiji.

 -Mi smo jedina zemlja u svetu koja ima više poljoprivrednih stručnjaka na birou nego ukupno zaposlenih u poljoprivrenom sektoru!? Imamo oko 28.500 nezaposlenih poljoprivrednih stručnjaka, među kojima su četiri doktora nauka, 49 magistara, 3.800 diplomiranih inženjera poljoprivrede i mastera poljoprivrede, oko 400 specijalista za poljoprivrednu proizvodnju, a ostatak čine inženjeri poljoprivrede sa viših poljoprivrednih škola i poljoprivredni tehničari različitih profila. Sa druge strane, imamo svega 25.500 zaposlenih u poljoprivrednim preduzećima i zemljoradničkim zadrugama, uključujući i nekvalifikovane radnike. Zbog toga pitam nadležne koja će biti sudbina novog visokoobazovanog kadra sa šest poljoprivrednih fakulteta u Srbiji i Veterinarskog fakulteta?

ZLATNA KOKA BEZ JAJA

 I pored nezavidne situacije u kojoj se nalazi naša poljoprivreda ona je još uvek zlatna koka, koja bi mogla da donese mnogo profita.

 -Ukoliko bi u narednih pet godina u domaću poljoprivredu bilo uloženo, onoliko koliko je u proteklih 10 godina dato subvencija inostranim kompanijama u Srbiji, ostvarili bismo suficit od pet do šest milijardi dolara godišnje u spoljnotrgovinskom prometu poljoprivredno – prehrambenih proizvoda – smatra Ševarlić.

izvor: PKB Poljoindustrija